Zemļe
Ovde u Duvnu ne ima nikakvih šuma, sve je po poļu golo. Sva okolica sa planinom, dokle se vidi, jest gola, jedino na planini Vranu vidi se nešto gvozda, a to je sve bukovina. Po drugim ima ponešto sitne bukovine i dubovine. Većinom Duvņaci dogone drva kao i japiju iz planine Malovana i daļe, drugi iz Vrana: ta je dalečina oko 6 sahta. Ima nekoliko godina, na mnogim se je mistima zagajilo. Drva gone na koņima i kolima.
Po poļu, gdi su močvare i ne može se na vrime uzorati, to su livade. Ima gotov polovinu poļa za livade. Ima i pašņaka, što je ostavļeno za svako selo, da može svoju marvu priko lita pasti. Pašņaka imade svako selo po stranam i planinam iznad kuća i sela. Pošto imade dosta prostora, imadu mnoga sela od sivera i iztoka i svoje kosnice. Vinogradi ovde ne mogu biti radi studeni‘.
Vrijeme
Jest ’ladno, a ni liti nema velike žege,9 pa zato južniji Hercegovci, koji izgone volove i drugi mal na litišće, kad su ji’ pitali, kakvo je vrime, oni su rekli: „Tri miseca za volove, a jedno lito idvi zime.“
U ovom se kraju znade za četiri godišņa doba: proliće (pramaliće), lito, jesen i crna zima. Vitrovi su obični bura i jugovina, a liti podpuhne kadikad večeriņ (podsunčak). ‚Duva ili puše vitar većinom priko cile godine bura (siver), u proliće, kad se snigovi rastapaju, jugovina, priko lita većinom vazda bura, u jesen jugovina i bura, zimi vazda bura.‘ (Bura se i jugovina, vele, jednoč svadile, pa bura reče: „Amo šta ti pušeš, juže, zar nije lipše, da ja pušem i da zabilim od mora do pa sve i vr’ove gora?“ Jug odgovori: „Eh, zar nije lipše, da ja zacrnim od gora i sve ravnine do mora?“) Jug se zove i siromaški ćurak, jer je onda toplije i narod ne triba ni zimi ložit u peći.
Proliće nastane u ožujku i tada se počme topit led i snig, a i kiša češće pada. Vrime je dosta ’ladno i čak, kad sve ozeleni, more pasti snig. Tako svake godine pogine bar nikoliko marve od leda. Kad je proliće kišovito, onda se veli, da će rodit godina.
U proliće cvita voće i trņe: crni i bili trn (glog) i cviće po livodam. Kad crni trn dobro ocvita, veli se, da će dobro poniti godina. U proliće se počima orati i saditi kumpir i sijati usiv. Ako koji težak počme malo ranije orati, pa ga zateče snig (jer još more i u proliće zapasti), onda mu se drugi rugaju veleći: „Posrala mu se vrȁna na krčalo.“
Prolitni je misec lažak, pa i veļača, privrtļiv, jer more za čas snig, a časkom i pušancija, pa i piva se:
Lažak laže; snigom maže,
Ispod sniga travu kaže.
U ovom misecu su i babine uke. (Pripovida se, da je u jednoj pećini živila baba, a ona je imala nikoliko ovaca, dvi, tri kravice i nikoliko koza. Ele sve joj se rano isteli i izjaņi, pa baba istirala mal [blago] i počela se rugat veļači:
Veļe, veļe, veļača,
Mačija derača,
Ja te se ne bojim,
U mene su telčići,
Od pedļa jim roščići,
U mene su jaņčići,
Od pedļa jim bičići.
Veļača uzajmi od brata Marka tri bila danka, a od lažka devet dana i udari vurtuna i mećava [snig], i tako ti je baba i ņezin mal pogin’o.) Kad su „babine uke“, niko ne smi na dalek put, jer će vurtuna i privrtjivo vrime. U proliće je u naravi lipo i to je najlipše doba, što se i piva:
Znaš li, dragi, kad se zagledasmo,
U proliće, u najlipša doba,
Kad se sije ječam i šenica,
Kada cvate katmer i ružica!
Lito je toplije od prolića, a i liti, kad dune bura, studeno je. Vrime je suvo i niki’ godina pripeče, pa se osuši zelen. Kadgod po misec dana nema ni kapce kiše i narod se moli s ujakom za kišu. Obično puše bura, od koje se ritko kad nadati kiši, već da Bog milosti svojom dade. Čim pune jugovina i počme od mora grmiti, veli se: „Rže morska kobila, eto kiše!“ Ako grmi i siva od bure, kaže se, da siva na buru i na vitar. Kad je liti nebo oblačno i okiši se, pa još ob dan zabiļuje, veli se, da će još padati, a ako li uvečer, kad sunce zalazi, baci zrake, veli se, da se osmijiva sunce, bit će sutra lipo.
Liti se počima kosit sino, a malo kašņe i žito. Čim se sadijo prvi plast, veli se: „U poļu prvi plast — od zime odma’ glas.“
Kad liti kiša češće pada, odma’ sina, koja su pokošena, prominu čeru, a vele: „Sina crna, a dica svitla.“ Ako ne pada kiša, onda se veli: „Sina svitla, a dica crna.“
Kad se ko pripane, da sve od suše ne izgori, ostariji ļudi reču: „Molite vi Boga do Gospojine za kišu, a mi ćemo od Gospojine.“ Oni stariji znadu, da će od Gospojine daļe kišovito vrime.
‚Ovde je pravo lito kroz 2 miseca: srpaņ i kolovoz.‘
Jesen (podjesen). Vrime je maglovito i sumorno, a počima borme i studiti. Pod kasnu jesen pada i mraz i studeno je, zato i pivaju: „Od sv. Luke metn’ u nidra ruke. Ne vadi ji’ vanka do sv. Marka.“ Jesen se sabire sve iz poļa, te ne ostavļa se ništa, jer se veli, da je jesen bogata, a zima rogata.
Najoštrija su tri zimska miseca, i ta su studeni, sičaņ i veļača. Još i prije Božića dikoji’ godina ima zapađe, te se sve smrzne (scokula). Prid Božić je malo vrime privrtjivo, i nagađa se zato dvanest dana, kakva će bit cila godina. Svaki dan se gleda, ’oće li padaņe, studen, lipo, i to se sve pamti i taki će svi dvanes miseci biti.
Zimi more zapasti velik snig, te udari velik vitar i počeme pušiti (nositi) snig. Na nikim mistima oko Duvna je taka pušancija (pušavica, vurtuna), da putnici mlogi plate glavom. Tako kod Kuprisa i na Borovoj Glavi niki’ godina su nalazili pometenika. Narod naš u ovom kraju najviše se boji sičņa i veļače, te se piva:
Sičaņ sikne,
Snig na zemļu kokne,
Veļača vekne,
Eto kosi dreke.
Zimni je svetac Kalendora, te niki vele, da je pola zime, a drugi im reču:
Kalendora, dora,
Prođe zime pola,
Za ņom iđe sv. Blaž,
Veli da je laž,
Zima je strag.
Zima se more otegnuti te onda pošļe udari, kad se nada, da će lipo.10
Padaņe (Padavine). Kiša, ako tijo pada, a nema vitra, veli se, da pada rosuļa ili opća kiša, pa se i piva:
Pada kiša rosuļa,
Na divojci košuļa,
Bile gaće, šiga, miga,
Uda’ ću se, je l’ ti briga.
Kad je kiša s vitrom, onda se veli, da pada škropac, a kad sunce grije, a kiša pada, te to liti ili u proliće pada, veli se da pada maća (kļȁ), a dica pivaju:
Sunce grije, kiša pada,
Cigani se legu
U zelenu lugu.
Ili pivaju i ovu pismicu:
Pada, pada maća,
Bi’ će žita kraća.
Ustav’, Bože, maću,
Da to dica ne plaču. |
